Ortoreksija nervoza nije prepoznata kao klinički entitet od strane Američke i Evropske psihijatrijske asocijacije, i ne postoji kao zvanična dijagnoza u klasifikaciji bolesti- ICD 11 i DSM V. To znači da ortoreksija nervoza ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija, te se o njoj ne bi trebalo tek olako govoriti kao što često nedovoljno kompetentni i bez adekvatnog medicinskog znanja to čine u medijima.
U stručnim krugovima je otvorena debata na pitanje da li je ortoreksija nervoza zaseban klinički entitet, ili se pak radi o obliku anoreksije nervoze, bilo da je reč o atipičnoj anoreksiji nervozi ili subkliničkoj formi anoreksije nervoze. Dalja debata se odvija u pravcu da li je ortoreksija nervoza deo ili manifestacija drugih poremećaja iz sfere mentalnog zdravlja i tu se pre svega misli na anksiozne poremećaje, na opsesivno kompulzivan poremećaj ili pak psihotične poremećaje. Na kraju postavlja se pitanje da li se radi o kulturološkom fenomenu i nekom novom društvenom trendu s obzirom da možemo govoriti i o tome da su poremećaji ishrane kulturološki normalizovani i izgleda prihvaćeni kao nova normalnost, te u tom smislu i ortoreksija nervoza.
Uprkos tome ovaj pojam-ortoreksija– najčešće srećemo na društvenim mrežama i u medijima od strane medicinskih laika. Pojam ortoreksija potiče od grčih reči ortho-pravilan, ispravan i orexis -apetit, ješnost, što ukazuje na to da pojam znači pravilna ishrana. Pravilna ishrana je širok pojam I može podrazumevati pravilnu ishranu uopšte, ili pak pravilnu ishranu za decu, adolescente, trudnice, sportiste, stare, ljudi obolele od raznh bolesti i dr.
Ortoreksija nervoza (ON) je međutim nešto drugo i jeste pojam koji je poznat medicinskoj javnosti.Ortoreksija nervoza je pun, klinički termin, sufiks nervoza je dodat kako bi se naglasila patološka priroda ovog stanja, po analogiji sa drugim poremećajima ishrane – anoreksija nervoza, bulimija nervoza. Definicija se menjala u zavisnosti koji aspekt ON je naglašn: američki lekar Stiv Bratman prvi uvodi termin 1997. g. i opisuje ljude čija ekstremna dijeta, namenjena zdravlju (izbegavanju bolesti), zapravo dovodi do paradoksalnog ishoda u smislu ozbiljnog narušavanja telesnog i mentalnog zdravlja. 2016. godine se unapređuje pojam : ON je opisana kao opsesija zdravom ishranom koja uključuje restriktivne i eliminativne dijetetske prakse, koje vode do malnutricije, gubitka telesne mase, emocionalnog distresa i/ili oštećenja soc.funkcionisanja. 2019. se u nekim naučnim radovima uvodi pridev rigidno izvegavanje „nezdravih i nečistih“ namirnica, i da je zdrava ishrana definisana subjektivnim standardima…
Koji su simptomi ortoreksije?
Simptomi podrazumevaju sledeće ponašanje: opsesivna preokupacija „zdravom“ ishranom, opsesivne misli o „čistoj“ hrani, proučavanje sastava namirnica-deklaracije i njihov uticaj na zdravlje, striktno planiranje obroka, kupovina i konzumacija isključivo određene hrane, rigidna pravila ishrane sa preteranim uznemirenjem i osećajem krivice pri odstupanju od pravila, preterana uverenja da će uvođenje ili eliminacija određenih namirnica ili grupa namirnica dovesti do pogoršanja ili poboljšanja zdravlja,rigidno isključivanje svih namirnica koje osoba ne smatra ”čistim”, ”moralisanje” drugima koji se ne pridržavaju određenih pravila ishrane. Kod ortoreksije nervoze ne postoji poremećaj telesnog imidža u smislu kao kod anoreksije nervoze, već je više u smislu telesne čistoće nego telesnog izgleda(mršavosti). U svakom slučaju dovodi do restriktivnih obrazaca ishrane, rituala vezanih za hranu i često značajnog oštećenja psihosocijalnog funkcionisanja i fizičkog zdravlja.
Važan simptom je perzistiranje simptoma uprkos izrazitoj malnutriciji, pothranjenosti, nutritivnim deficitima, hormonskom disbalansu, te brojnim psihičkim (iritabilnost, neraspoloženje, bezvoljnost, nesanica) i psihosocijalnim posledicama (izolacija, konflikti sa okolinom.
Do kakvih promena dolazi kod osoba sa ortoreksijom?
Ukoliko simptomi koji su gore navedeni perzistiraju duži vremenski period dolazi do oštećenja telesnog i mentalnog zdravlja. Posledice nožemo podeliti na telesne, intrapsihičke i psihosocijalne.
Telesne kmplikacije: S obzirom da je ishrana restriktivna i jednolična jasno je da osoba ne unosi sve potrebne makro i mikronutrijente, vitamine te je za očekivati da može doći do nekog stepena malnutricije. Malnuticija se manifestije prvenstveno gubitkom telesne mase te kao posledicom toga niskom telesnom masom, difuznim poremećajem endokrinog sistema, deficijencijom vitamina i različitim simptomima hipovitaminoze, poremećejem imunog odgovora. Telesne komplikacije su u svakom slučaju identične komplikacijama anoreksije nerovze i mogu uticati na svaki organ i sistem organa. Najopasnije su bradikardija, hipotenzija, leukopenija, anemija, usporeno gastrično pražnjenje, atrofija mozga, osteopenija, oštećenje bubrega. Posledice mogu biti ozbiljne, te ih nikako ne treba podcenjivati jer potencijalno mogu dovesti i do smrtnog ishoda.
Intrapsihičke: Karakteristika su rigidna pravila u vezi ishrane što vodi ka preokupiranosti i opsesivnim mislima o hrani koje mogu da okupiraju veliki deo psihičkog života osobe. Slično kao i kod anoreksije nervoze, ukoliko se osoba ne pridržava ”pravilne” ishrane i nametnutih pravila javlja se uznemirenje i osećaje krivice i mržnja prema sebi. Takva osećanja mogu voditi još izraženijoj strogoj kontroli ishrane i ulasku u začarani krug.
Psihosocijalne: Slično ili isto kao i kod anoreksije nervoze ukoliko simptomi nastave da perzistiraju javljaju se i brojne negativne posledice u interpersonalnim odnosima. Opsesivna preokupiranost jednom idejom dovodi do izolacija, pada funkcionalnosti u poslu i drugim sferama života, gubitku interesovanja za odnose sa ljudima, do konflikata sa okolinom. Često komentarisanje ishrane osoba iz okoline uz ”moralisanje” i savete na koji način treba da se hrane i brinu o svom zdravlju.
U svakom slučaju simptomi se ne razlikuju mnogo ako i uopšte od simptoma anoreksije nervoze. Sa tom razlikom da je ovde glavni pokretač čista i zdrava hrana, a kod anoreksije nervoze strah od povećanja telesne mase i hrane, eli i to hrane koje nije zdrava i koja potencijalno nije ispravna i može da šteti.
Kada je pravo vreme da potražite pomoć?
Iako govorimo o poremećaju koji ne postoji u zvaničnoj klasifikaciji bolesti, ali s obzirom da po mom stručnom mišljenju predstavlja neku formu poremećaja ishrane sa izraženim opsesivno kompulsivnim karakteristikama, u slučaju pojave gore pomenutih simptoma neophodno je potražiti pomoć psihijatra što je moguće pre. To znači da ukoliko kod sebe ili nekog bliženjg primetite neke od gore navedenih simptoma, ne treba čekati da dođe do telesnih ili psihičkih promena već što pre potražiti pomoć. Anoreksija nervoza je poremećaj sa najvećom stopom smrtnosi iz sfere psihijatrijskih bolesti, čak do 15%. S obzirom da je ortpreksija nervoza vrlo bliska anoreksiji nervozi ili kao što je navedeno samo varijetet bolesti, jasno je da je stepen morbiditeta i mortaliteta veoma visok.
Koliko mediji i društvene mreže utiču na odnos pojedinca prema hrani (u smislu nametanja “zdravog načina ishrane” – blogeri, influenseri…nestručna lica) i kako bi to moglo da se kontroliše.
“Internet daje prostor hordama idiota da iznesu svoje mišljenje, što su ranije mogli samo u kafani posle čaše vina, bez štete za društvo. Sada imaju isti prostor za priču kao i nobelovac. Ovo je invazija idiota.” Jedan od najvećih italijanskih pisaca Umberto Eko (1932-2016). Na neki način gruba izjava, upotrebljene ružne reči ali svakako podstiče potrebu da se zamislimo.
Uticaj medija i društvenih mreža može biti dvojak, štetan i koristan. Štatan je iz razloga što društvene mreže daju mogućnost raznim ljudima da javno govore o temama za koje nemaju dovoljno znanja niti kompetencije. Posebno je ozbiljno ukoliko se radi o medicinskim temama- simptomi, prepoznavanje i lečenje bolesti. Puno ljudi koji su se lečili (ili se i dalje leče) od pojedinih bolesti smatraju se kompetentnim da daju savete ali i da kritikuju medicinske metode lečenja. Utisak mi je da je mentalno zdravlja posebno izazovan teren za mnoge, da pričaju, savetuju i konačno ”leče”. U stvari, instagram I tiktok profili sa ”zdravom hranom”, slikama iz teretana, savetima o suplemantaciji samo su projektivni prostor u koji osobe iznose svoje unutrašnje sadržaje svetu oko sebe. Zašto bi nekome vilo važno šta jede vežbačica u teretani ili neka infulusenserka koja ima desetine i stotine hiljada pratilaca, da li je kompetentna da savetuje o pravilnoj ishrani, nezi tela, rutini vežbanja, suplementaciji. Još su opasniji razni psihoterapeuti p.s.-mnogi i ne znaju šta p.s. znači a znači pod supervizijom, da osoba nije psihoterapeut i da se još edukuje da bude psihoterepeut. Za ljude koji se bore sa nekim problemom a posebno za mlade koji mogu imati problem sa samopouzdanjem i samovrednovanjem, društvene mreže mogu biti i na žalost jesu izvor informacija. Na jedn klik stižete do nekoga ko je spreman da savetuje i razgovara, a često da i sam deli svoju muku kroz koju je prošao ili prolazi. Zato je potreban veliki oprez od koga i kako se dobijaju saveti. Mediji rade slično često pozivaju za goste osobe koje su popularne na društvenim mrežama nekompetentne da pričaju o nekoj temi, posebno iz domena zdravlja.
Sa druge strane mediji i društvene mreže mogu imati veliki pozitivan uticaj na društvo ukoliko na pravilan način, sa kompetentnim sagovornicima govore o važnim temama. Na taj način mogu doprineti da se određene bolesti na vreme prepoznaju i samim timi leče, te u tom slislu govorimo o značaju medija u prevenciji i edukaciji.