UTICAJ DOPAMINA, ADRENALINA I NORADRENALINA NA NAŠU MOTIVACIJU I FOKUS U SVAKODNEVNOM RADU
Dopamin, adrenalin i noradrenalin su hormoni neurotransmiteri koji pripadaju grupi kateholamina a nastaju iz tirozina koji je neesencijalna aminokiselina koja učestvuje u izgradnji proteina a sintetiše se iz esencijalne aminokiseline fenilalanina u organizmu, ili se unosi putem hrane i suplemenata. Ovi neurotransmiteri igraju ključnu ulogu u regulaciji brojnih fizioloških procesa u organizmu, učestvuju u odgovoru na stres, u regulaciji krvnog pritiska i broja otkucaja srca, te u ravnoteži između pobuđenosti i relaksacije sistemski u telu.
Dopamin je neurotransmitter poznat po svom efektnu na osećaj nagrade, motivacije i zadovoljstva. Optimalan nivo dopamine nas pokreće na akciju usmerenu ka cilju ako znamo da po završetku sledi nagrada – zadovoljstvo zbog obavljenog posla. On podstiče fokus, koncentraciju, i usmerenost ka cilju, poboljšava proces učenja i pamćenja, samim tim dovodi do efikasnijeg izvršavanja zadataka. Ipak, ako govorimo o okruženju svakodnevnog rada, održavanje optimalnog nivoa dopamina zavisi i od samog radnog okruženja, od toga koliko smo na poslu valorizovani, kako se gleda na naš rad, da li imamo doživljaj da to što radimo nečemu služi, doprinosi, daje nekakve pozitivne rezultate, te samim tim opet i opet ka tome težimo. Takođe, koliko dugo će osoba moći da održava optimalan nivo dopaminna, a to nači i volje i motivacije u radu, zavisi i od toga koliko voli to što radi, da li joj sam posao predstavlja uživanje a ne finalni cilj sam po sebi, kao i od strukture same ličnosti, te ličnih afiniteta.
Adrenalin je hormone stresa i akcije koji je neophodan organizmu da bi optimalno funkcionisao. Međutim, u situacijama pojačanog stresa, opasnosti i bilo kakvog kako akutnog, tako i hroničnog disbalansa, adrenalin se izlučuje u povećanoj količini te time priprema telo na akciju u cilju odbrane a koja se dalje trasira spram karakteristika crta ličnosti pojedinca, socijalnog okruženja i očekivanih ponašanja u njemu, te sveukupnog kulturnog miljea u kome osoba boravi. Kratkoročno, adrenalin povećava pažnju, nivo energije i fizičku izdržljivost, pomaže da se brzo odreaguje u stresnim, neočekivanim situacijama. Ipak, kod permanentnog stresa, na dugoročnom planu, nivoi adrenalina se redukuju, te dolazi do nastanka problema sa koncentracijom, do mentalnog zamora i opšte iscrpljenosti.
Noradrenalin, poznatiji i kao modulator funkcije pažnje, ima zadatak da pravi vid balansa između dopamine i adrenalina. U normalnim uslovima, bitan je za održavanje budnosti, fokusa i raspoloženja u optimalnom opsegu. Optimalan nivo noradrenalina utiče da se osećamo dobro, da smo raspoloženi, dobro fokusirani u toku zadataka, te održava motivaciju i usmerenost pažnje ka cilju. Ipak, u situacijama hroničnog stresa, rezerve noradrenalina se takođe crpe, te dolazi do povećanja anksioznosti, rasejanosti, snižene tolerancije na frustraciju, što sve ako dugo traje, opet na individualnom planu, dovodi do razvoja simptoma depresije i kasnije depresivnog poremećaja ako se isti ne prepoznaju na vreme i aktivno, pravovremeno ne leče.
Važno je istaknuti da dopanim, adrenalin i noradrenalin deluju zajedno, kako međusobno, tako i u interakciji sa drugim neurotransmiterima, hormonima, biohemijskim supstancama u telu, te je veza između svih multidirekciona, što znači da disbalans na ma kom nivou, ako se održava na dugoročnom planu, dovodi do poremećaja u sintezi, transportu i sveukupnom metabolizmu svake supstance. Ovome trebamo dodati i to da na ravnotežu sva tri, i čitavog organizma, ne utiče samo posao per se, uslovi rada, okruženje u kolektivu, već i sveukupno stanje organizma pojedinca, kako fizičko, tako i psihološko, a ovo opet zavisi i od svih drugih aspekata života (porodice, emocionalnog statusa, odnosa sa prijateljima, zadovoljstva finansijama, količine slobodnog vremena i adekvatnog korišćenja istog, i drugo).
Zanemarivanja značaja koji imaju potiče često od opšte neinformisanosti, nedovoljnog rada na primarnoj prevenciji i edukaciji o uticajima i važnosti koju imaju kateholamini za čoveka, a onda i za celokupan život, a bilo kakav disbalan se neretko uočava prvo u poslovnom okruženju budući da na poslu provodimo po trećinu do polovinu dana, da se u tom okruženju očekuje da budemo što bolji, što efikasniji, a bilo kakav problem na planu istog se odmah uočava i neretko i sankcioniše što samo po sebi predstavlja vid kontinuiranog stresa i usled toga i permanentnog imperativa da budemo bolji, da damo više, ali dokle? Gde su granice? Ovde je važno i reči da neretko i zdravstveni profesionalci koji su veoma edukovani o svemu, zanemaruju važnost koju imaju kateholamini, te uvučeni u brojne radne obaveze a u težnji da postignu sve, da postignu što više, kroz vreme bivaju iscrpljeni.
KOJE PONAŠANJE I AKTIVNOSTI SAVREMENOG POSLOVNOG ŽIVOTA NAJVIŠE ISCRPLJUJE NAŠE REZERVE?
Stres je začin života ali nije naša sudbina. Važno je i to kako gledamo na ono što se dešava. Možda je upravo ovo i najupitnije i najbitnije kada govorimo o tome šta će, koje situacije, i koji intenzitet istih biti označene kao stresogene za neku osobu, jer sve što generiše stres iscrpljuje, polako ali sigurno, rezerve kateholamina.
Različite navike, ponašanja, koja se sada smatraju normalnim i svakodnevnim, mogu da iscrpe naše reserve. To su stalna dostupnost i prekidi (poruike, notifikacije…) jer dovode do distrakcije, I prekida nekog procesa i time sprečavaju udubljivanje i održavanje dobrog fokusa, dovode do češćih greški, potrebe da se nešto koriguje, da se uradi opet, te time i produžavaju vreme koje je potrebno za izvršavanje zadataka. Zatim, tu je preopterećenost obavezama i multitasking (rad na više zadataka u isto vreme), što dovodi do pada kvaliteta rada, bržeg zamora, pada efikasnosti i hronične iscrpljenosti. Za veliku većinu ljudi prisutan je I nedostatak jasnih granica između posla i privatnog života čemu je doprineo sve popularniji rad od kuće upotrebom digitalnih tehnologija, čime se briše granica između poslovnog i privantog, slobodno vreme postaje relativni pojam, što dovodi do slabljenja privatnih relacija i hroničnog umora. Tu je i “kultura uvek zauzetosti” jer se na taj način demonstrira uspeh, što dovdi do nedostatka slobodnog vremena, manja odmora, a ovo kroz vreme uvodi u burnout (sindrom sagorevanja, koji kada se postavi, osoba je već sagorela i treba potpunu rehabilitaciju koja je često dugoročna). U trci za još i više, čovek neretko zanemaruje osnovne fiziološke potrebe a to su redovna i zdrava ishrana, dnevni režim rada i sna, fizičku aktivnost, što sa svoje strane dovodi do slabljenja imuniteta, češćih prehlada i razboljevanja na somatskom planu uopšte, gubitka energije, i smanjene otpornosti na stres. Pri tome je važno naglasiti i da ovakav stil života na dugoročnom planu, predstavlja jedan od vodećih faktora rizika za razvoj brojnih hroničnih nezaraznih bolesti (hipertenzija, dijabetes, problemi sa seksualnim životom i realizacijom potomstva, te u krajnjm slučaju i maligniteta koji su sve češći i kod sve mlađih ljudi). Na kraju, ali ne za kraj, jer bi spisak maladaptivnih navika bio predugačak, je perfekcionizam, taj usud koji vodi visokim očekivanjima, potrebi da sve bude savršeno (savršeno? kako bi definisali savršanstvo u ma čemu je tema za sebe…), što sa svoje strane dovodi do hronične anksioznosti, odlaganja obaveza koje se smatraju manje važnim ili koje se smatraju preteškim da bi njihovo izvršenje moglo da zadovolji očekivanja, te do emotivne iscrpljenosti i često potpuno razvijenog burnout sindroma.
KAKO PREPOZNATI MANJAK DOPAMINA I KAKO MOŽEMO SPREČITIPOSLEDICE? KAKO OČUVATI NIVOE DOPAMINA I PREVENIRATI HRONIČNI UMOR I BUROUT?
Manjak dopamina može da se prepozna kroz različite somatske i psihološke simptome i znake. Pre svega to su gubitak motivacije za svakodnevne aktivnosti i nemogućnost uživanja u onome što nam je ranije pričinjavalo zadovoljstvo, te opšta ravnodušnost prema svemu. Zatim, hronični osećaj umora i nedostatka energije čak i nakon dužeg odmora; problem sa koncentracijom, prisustvo rasejanosti i mentalne magle; bezrazložne promene raspoloženja koje utiču na svakodnevno funkcionisanje i odnose sa drugima; smanjen libido; poremećaj sna sa nesanicom ili prekomerenim snom; pojačana potreba za stimulativnim supstancama kao što su kafa, slatkiši, cigarete, psihoaktivne supstance, ali i društvene mreže budući da imaju adiktivni potencijal sa uključivanjem istih neuronskih krugova kao kada govorimo o spolja unetim supstancama.
Ipak, izgradnjom zdravog stila života na individualnim osnovama, možemo u velikoj meri sprečiti iscrpljivanje rezervi dopamine i sam sindrom sagorevanja kao jendu od kranjih instance u ovom diskursu. Za početak, važno je naglasiti značaj sna. Redovan san u trajanju od 7-8 sati je važan za optimalnu sintezu dopanima a nedostatak istog dovodi do smanjene osetljivosti dopaminskih receptora i smanjene produkcije dopamina te time deificita. Ustajanje u jutarnjim satima i izlaganje sunčevoj svetlosti u velikoj meri utiče pozitivno na produkciju dopamina. Potom redovna umerena fizička aktivnost, pravilna ishrana (namirnice bogate tirozinom mogu da doprinesu pozitivno lučenju dopamine, pri tome se misli uobičajno na korišćenje avokada, badema, banana, jaja, mlečnih proizvoda, ribe, piletine, kakaoa, tamne čokolade), umerenost u konzumiranju stimulanasa (kafa, čaj, koka-kola), postavljanje katkoročnih ciljeva čije izvršavanje dovodi do osećaja nagrade a koji dalje stimuliše pozitivno i formiranje novih ciljeva te rad na realizaciji istih. U ovom delu na kraju, ali ključno jeste socijalna podrška, društvene aktivnosti, provođenje slobodnog vremena u interakciji sa ljudima koje volimo, od kojih se osećamo vrednovani, sa kojima imamo pozitivnu razmenu, sveukupno utiče da budmeo i ostanemo motivisani na putu do ma kakvog cilja, redukuju pojavu hroničnog umora a time i sindroma sagorevanja.
KOJA KATEGORIJA LJUDI JE POSEBNO UGROŽENA?
Rad u okruženju sa visokim zahtevima u značajnom meri utiče na ove neurohemijske procese, posebno ako se ima u vidu hronični stress nezavisno od intenziteta istog, što može generisati različite posledice po psihološko i somatsko zdravlje pojedinca. Ljudi na rukovodećim pozicijama su povećano ugroženi zbog kombinacije visoke odgovoronosti, pritiska donošenja odlukla i konstantne izloženosti stresorima. Hronični stres dovodi do narušavanja ravnoteže svih kateholamina ali i drugih hormona i neurotransmitera (kortizol, serotonin, endorfini, oksitocin i drugo…). Naime, stanje hronične pobuđenosti uslovljeno stresom dovodi do disbalansa HPA osovine (hipotalamus-hipofiza-nadbubreg), ali i ostalih fizioloških osovina, sa primarno ekscesom u lučenju kortizola koji, ako stres dugo traje biva iscrpljen a samim tim dolazi i do pada u svim funkcijama organizma, do “gašenja”. Dalje, hronični stress ma koje vrste dovodi i do iscrpljivanja i pada nivoa dopamina, adrenalina, noradrenalina i serotonina što dovodi per se do razvoja simptoma anksioznosti, anksioznih poremećaja, depresisvnog proemećaja, sindroma sagorevanja ali i opšte somatske iscrpljenosti sa različitim fizičkim manifestacijama. Ukoliko, osim permanentnog stresa postoji i izostanak ljudske podrške u random okruženju, dolazi i do pada endorfina i oksitocina, što sa sobom nosi dodatnu dozu stresa, čini da se svaki stressor doživljava intenzivnije, a sa druge strane stresori sami po sebi utiču na to kako posmatrmao svoje okruženje pa neretko isti generišu osećaj da nemamo podršku, da smo sami, prepušteni sebi a sami sebi nedovoljni, nekompetentni i uplašeno, ovo dalje dodtano potencira efekat ma kog stresora čime se ulazi u začarani krug sa sve manje produktivnosti a sve više nezadovoljstva i patnje. Ljudi na rukovodećim pozicijama su naglašeno ugroženi usled permanentnog donošenja odluka a koje se tiču šire mase, dugog radnog dana, manjka pauza, čestog “nošenja posla kući” i usled toga manjka sna (briga, razmišljanje, tražanje rešenja,…), socijalne izolacije budući da visoke funkcije sa sobom nose imperative stavljanja maske na lice te nemogućnost da se čovek opusti, pokaže slabosti i bude on što jeste, te zbog perfekcionizma i potrebe za kontrolom nad svima i svime, što je izražena crta kod lidera. Sve ovo sa sobom nosi povećan rizik od razvoja ma kog psihijatrijskog poremećaja, somatskih oboljenja, pada kvaliteta rada i života uopšte, te generisanja nezadovoljstva i praznine koja se nikakvim postignućem ne da popuniti. A svedoci smo da takvo stanje pojedinca void u zavisnost (kokain, alkohollizam). Da bi se sve ovo predupredilo i koliko je to moguće redukovalo, potrebno je raditi na izgradnji stabilnog sistema psihološke podrške, regulisanju radnog vremena sa obaveznim slobodnim vremenom u toku svakoga dana, edukaciji i primeni navika koje redukuju nivo stresa (redovna uravnotežena fizička aktivnost, zdrava ishrana, dovoljan sati sna, druženje,..), te negovanju takve socijlno-emocionalne kulture koja promoviše traženje pomoći i razumevanje za stanje i emocije drugog člana kolektiva.
I za kraj, ukoliko osoba ili neko iz njene okoline primeti neki od navedenih simptoma savetujem da se za pomoć obrati psihijatru. Važno je da se pomoć potraži od proverienih stručnjaka ne na intrnetu, u apoteci ili kod projateljice.