Anoreksija nervoza i paradoks izbora „stručnjaka“
Danas mi je na kontrolu došla devojka od 22 godine. Studentkinja. Godinu i po traje naša borba protiv anoreksije nervoze. Kad smo počele, imala je 41 kg, bez menstrualnog ciklusa više od godinu dana. U decembru 2024. — 54 kg. Težak i posvećen rad s obe strane.
Danas: 51 kg. Kaže mi — počela sam da treniram.
Personalni trener joj je predložio plan ishrane. On zna šta radi, kaže.
Kaže i da ne treba da brinem.
Kaže da planira da smanji masti.
Kaže da je sve pod kontrolom.
A ja…
Vidim kako anoreksija traži nove maske, nova lica, nove saveznike.
Nutricionista s kojim radi od početka lečenja — neko ko razume poremećaje ishrane, neko ko zna kroz šta prolazi — sada joj “ne odgovara”. Njegovi saveti su „preterani“, jer ne podržavaju restrikciju i gubitak kilograma. Ona sada traži nekoga ko će ući u njen unutrašnji sistem vrednosti, koji joj anoreksija svakodnevno šapuće.
Nekoga ko će joj dati “dozvolu” da se vraća u bolest — a da to ne izgleda tako.
Postavljam sebi pitanje koje postavljam često:
Zašto osoba koja se leči bira upravo one koji joj potvrđuju bolest, a ne one koji je leče?
Zašto se bolesni deo psihe brže poveže sa “stručnjakom” koji ne zna da gleda anoreksiju pravo u oči — nego sa timom koji zna da je prepozna i leči?
Odgovor je složen, ali jedan deo se uvek ponavlja:
Anoreksija je najčešće u potrazi za saveznicima, a ne za pomoći.
I često upravo zato prepoznaje kao „prijatne“ one glasove koji je ne ugrožavaju.
One koji ne razumeju dubinu problema.
Koji ponavljaju savete o „fit izgledu“, o „čistoj ishrani“, o „mišićnoj masi“ — kao da ne vide da je temelj bolesti u izraženoj anksioznosti, promenjenom načinu razmišljanja, ne u telesnoj masi.
Zato je važno da znamo:
Ne leči onaj ko se predstavlja ekspertom zato što je prošao kroz istu bolest i ”izlečio” se.
Ne pomaže nužno onaj ko izgleda zdravo.
Ne podržava nužno onaj ko nas „razume“.
Pomaže onaj ko nas istinski čuje, ko vidi celu sliku, ko ima znanje i iskustov u radu sa obolelima od ove opake bolesti,
i ko se ne boji da kaže NE našim simptomima — čak i kada to ne želimo da čujemo.