,,Umor nastupa na kraju činova mehaničkog života’’
Alber Kami – Mit o Sizifu
U savremenom dobu, gde se granica između poslovnog i privatnog života sve lakše briše, suočavamo se sa životom u konstantnoj žurbi da ispunimo sve očekivane životne uloge. Pritisak da stalno budemo produktivni, dostupni i uspešni, kao i sve češća potraga lične vrednosti u ideji uspeha, dovodi nas u poziciju hrljenja ka tome da budemo više, imamo više i postižemo više. Potenciranje ka stalnom napredovanju, dokazivanju i usavršavanju, neretko su podupreni sistemom u okviru kojeg živimo i radimo, što služi kao dodatni podsticaj za funkcionisanje izvan naših kapaciteta Upravo tu, u toj nevidljivoj trci sa vremenom i spoljašnjim i unutrašnjim očekivanjima, često se rađa burn-out.
Da li su ljudi i ranije sagorevali?
Iako se sindrom sagorevanja prepoznaje kao relativno skoriji fenomen, koreni osećaja hroničnog umora i iscrpljenosti nisu novine. Kao bliski predak, navodi se neurasthenia – dijagnoza popularna od kraja XIX veka, koju su lekari upotrebljavali da opišu ,,slabosti nerava, hroničnog umora, lakoće iscrpljenja, anksioznosti” usled ubrzanog, savremenog načina života, što govori o ranijim pokušajima objašnjenja posledica modernog (industrijskog, kasnije uslužnog) društva na mentalno zdravlje.
Termin ,,burnout” je u današnjem kontekstu prvi put formalno upotrebio američko-nemački psiholog/psihoterapeut Herbert J. Freudenberger u radu “Staff Burn-Out” iz 1974. godine. U tom i narednim radovima, Freudenberger je opisao simptomatologiju s kojom se susretao – fizičku i emocionalnu iscrpljenost, gubitak motivacije i energije, osećaj da više nemaš “šta da daš”, često kod ljudi koji se bave pomagačkim profesijama (socijalni radnici, volonteri, zdravstveni radnici, doktori). Iako u prvim radovima stanje nije eksplicitno nazvano sindromom, koncept koji je predtsvaljen je bio dovoljno jasan – ,,burn-out” je shvaćen kao kombinacija iscrpljenosti, demoralizacije i pada u okviru profesionalnih performansi.
Krajem 1970-ih i početkom 1980-ih širi se interes za “burnout”. Socijalna psihološkinja Christina Maslach i saradnici su radili na definisanju, operacionalizaciji i standardizaciji samog fenomena. Maslach je bila klučna u razvoju jedne od najpoznatijih mera za procenu burnout-a (Maslach Burnout Inventory (MBI)), kojom je burnout koncipiran kao sindrom sa tri dimenzije: emocionalno iscrpljenje, depersonalizacija/odmak i smanjeni osećaj lične efikasnosti/ostvarenja. Od tada pa nadalje, burnout je predmet stotine studija, prepoznat kao ozbiljan fenomen koji pogađa različite profesije. Do danas, stručnjaci se nisu u potpunosti usaglasili oko univerzalne, jedinstvene definicije i dijagnostičkih kriterijuma za burnout, zbog čega se može pronaći preko 140 različitih definicija sindroma sagorevanja.
Šta je zapravo sindrom sagorevanja i kako se prepoznaje?
Burn-out je zvanično prepoznat od strane Svetske zdravstvene organizacije i uključen u Međunarodnu klasifikaciju bolesti. Međutim, u oviru MKB-11, on je klasifikovan ne kao bolest ili mentalni poremećaj, već kao profesionalni/faktorski fenomen – tegobe i razloge zbog kojih ljudi mogu potražiti zdravstvenu pomoć, ali koji nisu klasifikovani kao bolesti ili zdravstveni poremećaji. Definicija u MKB-11 glasi: „Burn-out je sindrom koncipiran kao posledica hroničnog stresa na radnom mestu koji nije uspešno kontrolisan.”Karakterišu ga: iscrpljenost/istrošenost energije, povećana mentalna distanca od posla ili negativizam/cinizam prema poslu i smanjena profesionalna efikasnost.
Da li je burn-out ,,dijagnoza” ili fenomen / sindrom / stanje?
Prema stavu SZO/MKB-11 burn-out nije medicinska dijagnoza i nije mentalni poremećaj. On je definisan kao sindrom/fenomen povezan sa radnim stresom – dakle, skup simptoma i stanja koji proizlaze iz hroničnog, nekontrolisanog stresa na poslu. To znači da, iako je sindrom i ima definisane dimenzije (iscrpljenost, mentalna distanca, smanjena efikasnost), on nema status bolesti koja bi automatski podrazumevala dijagnozu mentalnog poremećaja, kao što je to slučaj sa depresijom, anksioznošću, itd. Zbog toga, burn-out najčešće nije osnova za psihijatrijsku dijagnozu sam po sebi, već može biti okidač ili deo šire slike stresa i drugih prolema/poremećaja. Većina stručnjaka i dalje smatra da burn-out nije mentalni poremećaj u kliničkom smislu – jer ne postoje univerzalni, čvrsti dijagnostički kriterijumi koji bi ga jasno razlikovali od depresije, anksioznosti ili hroničnog stresa. Neki zagovaraju da burn-out u budućnosti postane klasifikovan kao poremećaj – jer je jasno da može značajno narušiti zdravlje, produktivnost, kvalitet života i da kod mnogih ima tendenciju napredovanja u ozbiljnije psihičke probleme.
Koje su mere prevencije, kako se zaštititi?
Prevencija sagorevanja počinje razumevanjem da hronična iscrpljenost nije lična slabost, već posledica dugotrajnog stresa i nerealnih unutrašnjih standarda i/ili trpljenja spoljašnjih pritisaka. Zato je važno rano prepoznavanje signala koje nam telo šalje, poput emocionalne iscrpljenosti, pada motivacije, cinizma, problema sa fokusom i poremećaja sna. Prevencija podrazumeva uspostavljanje jasnih granica -razdvajanje vremena za rad i odmor, unapred planiranja pauza, učenja da se kaže „ne“ i građenju realističnijih očekivanja prema sebi. Posebno važan deo prevencije odnosi se na preispitivanje pojma odmora i istraživanja aktivnosti koje zaista rezultiraju smanjenjem fizičkog i psihičkog zamora. Uvođenje ispunjujućih radnji, poput uključivanja hobija, kreativnih rutina, aktivnosti u prirodi, fizičkog kretanja i svega što subjektivno vraća energiju i osećaj vitalnosti. Jednako značajno je negovanje kontakata koji nas podržavaju, osnažuju i ne iscrpljuju u kontinuitetu – kvalitetni odnosi funkcionišu kao emocionalni oslonac i amortizer stresa. Redovna briga o osnovnim fiziološkim potrebama (san, ishrana, fizička aktivnost), dobra organizacija vremena i nedeljna samoprocena nivoa stresa dodatno smanjuju rizik od sagorevanja i pomažu da se na vreme primete rani signali disbalansa.
Kada se obratiti za stručnu pomoć?
Onda kada je stres dugotrajan i kada efekti istog počinju da narušavaju kvalitet života. Pravovremena konsultacija sa stručnim licem pomaže da se razloži izvor problema. Rad na sindromu sagorevanja u psihoterapiji uključuje dublje razumevanje unutrašnjih obrazaca koji su doprineli sagorevanju i izgradnji novih, zdravijih načina funkcionisanja. Konsultacija sa stručnim licem pomaže da se sagleda celokupna slika – izvori stresa, disfunkcionalna uverenja, ponašanja koja održavaju iscrpljenost i emocionalni teret koji se često dugo ignoriše. Tokom psihoterapije klijent uči da prepoznaje pomenute obrasce koji ga guraju u preteranu odgovornost, perfekcionizam i stalnu dostupnost, te da na njima dubinski radi i iste postepeno menja u realističnije i saosećajnije načine ophođenja prema sebi. Rad podrazumeva i učenje regulacije emocija, smanjivanje samokriticizma, jačanju kapaciteta i razvijanju psihološke fleksibilnosti koje menjanjem odnosa prema sebi donose smisao i energiju. Psihoterapija omogućava i bezbedan prostor da se obradi hronični stres, osećaj preplavljenosti i emocionalni umor ali i da se osmisli konkretan plan oporavka – uz postepeno vraćanje vitalnosti, motivacije i osećaja kontrole. U procesu oporavka stručna podrška nije „luksuz“, već važan korektivni faktor koji pomaže da se burnout ne samo zaleči, već i da se spreči njegovo ponavljanje.