Samopouzdanje se može definisati kao „vera u sopstvene kapacitete, sposobnosti i rasuđivanje” (VandenBos, 2015) ili po Robsonu kao ”Kapacitet osobe da sebe prihvati na osnovu procene globalnog samovrednovanja, privlačnosti, kompententnosti kao i sposobnosti da ostvari lične aspiracije” (Robson, 1988). Generalno posmatrano, samopouzdanje kao relativno stabilno svojstvo ličnosti, zavisi od nekoliko faktora u koje spadaju genetika, rani formativni period, odnosi i rana iskustva sa vršnjacima, životna iskustva u smislu uspeha i neuspeha. Iako je samopouzdanje povezano sa mnogim kvalitetima i benefitima, može biti u vezi i sa maladaptivnim karakteristikama koje uključuju narcizam, prividna pozitivna uverenja u sopstvenu budućnost, kao i mehanizme odbrane u slučaju neuspeha.
Interesantno je napomenuti razliku između narcizma i samopouzdanja: Narcizam i samopouzdanje jesu u međusobnoj vezi, ali u suštini nisu visoko korelirani. Osoba može misliti da je superiorna u odnosu na druge, a opet ne biti zadovoljna sobom, isto kao što je moguće ne misliti o sebi kao o superiornom, a opet verovati da si vredno ljudsko biće. Postoji i razlika u tome kako se osoba oseća u vezi različitih sposobnosti koje ima. Narcistične osobe imaju doživljaj da su superiorne po svojim sposobnostima u odnosu na druge, i imaju potrebu da se stalno porede sa drugima. Sa druge strane, ljudi visokog samopoštovanja su zadovoljni svojim sposobnostima, osećaju se vrednima nezavisno od toga kako procenjuju druge ljude. Dalja razlika između narcizma i samopouzdanja je u sledećem: narcizam od detinjstva do adolescencije raste, da bi u starosti slabio. Samopouzdanje u proseku pokazuje najniže vrednosti u adolescenciji, da bi kroz godine raslo. Konačno, razlika postoji i u roditeljskim stilovima koji se povezuju sa samopouzdanjem i narcizmom. Longitudinalne studije pokazuju da se narcizam razvija kada roditelji precenjuju postignuća i sposobnosti dece, dok je samopouzdanje vezano sa toplim stilom oditeljstva. Jednostavno rečeno, narcizam se fokusira na superiornost u odnosu na druge, dok se samopouzdanje odnosi na vrednovanje sebe (nezavisno od drugih).
Nisko samopouzdanje se može definisati kao niska procena celokupne sopstvene vrednosti, neverovanje u sebe i svoje sposobnosti. Kod osoba sa niskim samopouzdanjem češće su prisutne emocije poput anksioznisti i depresije a koje su predisponirajući faktori poremećaja ishrane. Kada pominjemo vezu između samopouzdanja i poremećaja ishrane, od posebnog značaja je rani formativni period osobe tj. formiranje identiteta. Može se reći da prevelika, ”perfekcionistička” očekivanja od strane roditelja utiču negativno na detete, odnosno ograničavaju razvoj samostalnosti i posledično dovode do toga da dete želi da zadovolji očekivanja roditelja, zapostavljajući pri tome svoje potrebe i želje. U tim situacijama, često se kod deteta razvija osećaj da je bezvredno (Bruch, 1982). Kada dođe u period adolescencije, može doći do pojave poremećaja ishrane kod adolescenta, kroz koje definiše sebe i uspostavlja osećaj samokontrole (Stein, 1996). Postoje brojna israživanja koja ukazuju na to da visoko samopouzdanje štiti pojedinca od poremećaja ishrane dok nisko samopouzdanje predstavlja jedan od faktora rizika kako za nastanak poremećaja ishrane tako i za poremećaj telesne slike.
Nisko samopouzdanje se smatra, zajedno sa ostalim faktorima, važnim faktorom rizika za nastanak i održavanje poremećaja ishrane, iako pri tome ne znamo njegov realni uticaj na nastanak ovih poremećaja. Još uvek ne znamo potpuni odgovor na pitanje da li je nisko samopouzdanje uzrok nastanka poremećaja ishrane, odnosno da li postoji pre pojave bulimije i anoreksije (Ghaderi, 2001) ili je njihova posledica. U tom smislu, u svom radu, autor zaključuje da nisko samopouzdanje zajedno sa ostalim faktorima, ne samo da povećava rizik za nastanak poremećaja ishrane kod žena, već je i faktor koji doprinosi održavanju ovih poremećaja.
Kod većine obolelih od poremećaja ishrane, ovi poremećaji postaju deo njihovog identiteta. Imajući u vidu sklonost ka perfekcionizmu, ove osobe žele da održe perfekcionizam i u bolesti, tako da teže da jedu manje, vežbaju više nego što je zdravo. Kada su hospitalizovane, žele da budu najmršavije na odeljenju, da jedu manje od drugih, tačnije da u svakom aspektu bolesti budu najbolje. Veruju da je poremećaj ishrane ”njihov teren, nešto u čemu su dobre” i izbegavaju da se bave drugim aktivnostima za koje misle da ih neće raditi ”savršeno”. Većina žena sa poremećajima ishrane upoređuje se sa drugim ženama. U tim poređenjima uvek je neko drugi lepši, mršaviji, privlačniji, one uvek gube. Posledično dolazi do dodatnog srozavanja samopouzdanja. U psihoterapijskom radu potrebno je da se ove osobe postepeno suočavaju sa strahovima od neuspeha kroz promene ponašanja u vezi sa ishranom.
Tri studije su pokazale da je nastanak bulimije predisponiran perfekcionističkim tendencijama i nezadovoljstvom tela samo kod žena sa niskim samopouzdanjem, dok kod žena sa višim samopoudanjem nisu bili prisutni ovi faktori rizika, i u skladu sa tim kod njih nije došlo do pojave bulimije nervoze (Vohs i sar., 2001; Joiner i sar., 1997). Nezadovoljstvo sobom i osećanje neadekvatnosti su često prisutni kod ovih osoba. Duboko su usađeni, i služe održanju niskog samopouzdanja i poremećaja ishrane. Tako, mnoge žene stavljaju znak jednakosti između sopstvene vrednosti i težine tela ili oblika tela.
Kroz psihoterapijski proces, radi se na razumevanju uticaja koje nisko samopouzdanje ima na simptome poremećaja ishrane i život uopšte, pomaže se obolelim od poremećaja ishrane podižu svoje samopouzdanje i na taj način se dezidentifikuju od bolesi kroz stvaranje zdravog ideniteta. Imajući u vidu povezanost niskog samopouzdanja i poremećaja ishrane, postoji potreba okretanja ka samopouzdanju u terapijskom procesu. Rad na podizanju samopouzdanja predstavlja izazov od velikog značaja kod žena sa poremećajima ishrane. Pokazano je da intervencije usmerene prema samopouzdanju, naročito njegovom uticaju na telesnu sliku, mogu biti od koristi, i treba da budu deo jednog sveobuhvatnog terapijskog procesa kod osoba obolelih od poremećaja ishrane.
Cilj psihoterapijskog rada na samopouzdanju je da sebe vidite kao osobu koja ima mane, ali istovremeno i kao vrednu i validnu osobu.