Sindrom policističnih ovarijuma (PCOS) je jedan od najčećih problema sa kojim se suočavaju žene tokom reproduktivnog perioda. Gojaznost, kardiometabolički rizik, insulinska rezistencija i hiperinsulinemija, kao i različiti psihijatrijski poremećaji su pokazano udruženi sa PCOS. Prevalencija PCOS se kreće od 9 do 18%, sa dominacijom u zemljama Zapada, a razlike su posledica drugačijih dijagnostičkih kriterijuma. Prema definiciji, PCOS je normo-gonadotropno, normo-estrogensko stanje koje je uglavnom udruženo sa anovulatornim ciklusima. Roterdamski kriterijumi prema konsenzusu iz 2003.godine podrazumevaju da je PCOS prisutan ako postoji biohemijski hiperandrogenizam, iregularni menstrualni ciklusi, i policistična morfologija ovarijuma. Iako se kao klinički problem uglavnom manifestuje u adolecenciji, klinički početak leži u pubertetu sa aktivacijom osobine hipotalamus-hipofiza-gonade (HPG).
Inicijalno se verovalo da je PCOS posledica hiperprodukcije anti-Milerovog hormona (AMH), ipak istraživanja su pokazala da se PCOS može posmatrati i kao neželjeno psihološko stanje koje nastaje tokom puberteta i adolescencije kao posledica stresa, problema sa raspoloženjem i samopoštovanjem, zajedno sa metaboličkim poremećajima kao posledicama poremećaja ishrane. Kasnije je pokazano da izloženost stresu intrauterino, kao i poremećaj u ishrani kod majke, utiču na sekreciju AMH i kasnije dovode do razvoja PCOS kod deteta.
Poremećaji raspoloženja i poremećaji ishrane su najčešći psihijatrijski poremećaji opisani kod obolelih od PCOS, kao posledica kompleksnih interakcija između bioloških, sociokulturnih, familijarnih i individualnih faktora. Dijateza-stres model predlaže da je biološka vulnerabilnost za psihijatrijske poremećaje eksprimirana samo ako je podstaknuta izvesnim nivoom stresa, a sam stres je veliki faktor rizika za razvoj i depresivnog poremećaja i poremećaja ishrane. Kod bulimije nervoze i poremećaja prejedanja, prejedanje se dešava kao loša koping strategija za nošenje sa stresom, donoseći kratkotrajno olakšanje. Dalje, stres je povezan i sa nižim samopoštovanjem i nezadovoljstvom telesnim izgledom. Različiti stresori sami po sebi utiču na brojne hormone i neurotransmitere (kortizol, adrenalin, noradrenalin), što dalje pokreće odgovor po tipu „bori se ili beži“, generišući plodno tlo za razvoj PCOS. Povišen nivo testosterona je udružen sa žudnjom za hranom, moguće putem loše kontrole impulsa i nemogućnosti obolelih da se suzdrže i izdrže a da ne uzmu hranu. U depresvnom i anksioznom poremećaju je dokazano prisustvo disbalansa serotonina i viši nivoi bazalnog kortizola, što sa svoje strane utiče na apetitivno ponašanje i metabolički status.
Poremećaji ishrane, neuroendokrini putevi i PCOS
Poremećaji ishrane sa sledstvenim disfunkcionalnim ponašanjem u vezi sa uzimanjem hrane, posebno posmatrano u kontekstu prejedanja, dovode do oštećenja brojnih neuroendokrinih puteva. Pokazano je da prejedanje dovodi do smanjenja koncentracije sex hormon vezujućeg globulina koji dovodi do povećanja nivoa cirkulišućeg testosterona, sa daljim negativnim uticajem na maturaciju folikula i ovulaciju ali i sa uvođenjem u začarani krug prejedanje-povraćanje-griža savesti (opet stres)-prejedanje. Stres sam po sebi povećava nivo cirkulišućeg insulina, da bi organizam mobilisao energiju za odbranu, i na taj način kontribuira u razvoju PCOS. Žudnja za hranom i zadovoljenje, na neurohemijskom planu, uključuju sistem nagrade, te tako, isti može biti potkrepljen uglavnom samo hranom koja sadrži visoke nivoe šećera i masti. Ovo samo po sebi opet podstiče izlučivanje insulina ali i drugih hormona i neuromodulatora i formira se začarani krug, gde je olakšanje kratkotrajeno, a negativne posledice dugoročne i često ireparabilne. Gojaznost, koja je česta kod poremećaja prejedanja, narušava normalnu apetitivnu signalizaciju koja je regulisana putem leptina i grelina (leptin – supresor apetitia, grelin – stimulans). Dugotrajno prejedanje uvodi obolele u stanje hipotalamičke rezistencije na leptin, te tako mozak nikako ne uspeva da dobije signal da je organizam sit. Na ovaj način prestaje kontrola uzimanja hrane i na biohemijskom niovu, tako da je bilo kakav vid bihejvioralne kontrole dodatno otežan. Sa ovakvom disregulacijom u ishrani, dolazi do poremećaja i na nivou mikroflore creva. Poznato je da se u crevima stvara veliki deo gama-aminobuterne kiseline (GABA), glavnog inhibitornog neurotransmitera, koji je zadužen za osećaj smirenosti. Pored njega, u crevima se proizvodi i velika količina serotonina (iliti hormona sreće ali i mnogo čega drugog), kao i brojni drugi neuromodulatori. Svakako, uvek je prisutna konekcija i interakcija na nivou creva-mozak.Oštećenje crevne flore vodi do dodatne disregulacije raspoloženja, depresivnosti, anksioznosti, loše slike o sebi i sopstvenom telu, što sve zajedno dodatno učvršćuje simptome u okviru poremećaja ishrane.
Bitno je naglasiti da početak PCOS, kao i psihijatrijskih poremećaja, ima poreklo intrauterino, a kasnije se dodatno podstiče brojnim faktorima u ranom detinjstvu i daljem razvoju. Pokazano je da gojaznost u ranom detinjstvu pozitivno korelira sa razvojm PCOS i poremećaja ishrane kasnije tokom odrastanja. Generalno, veći energetski unos, posebno masne hrane, dovodi i do ranijeg puberteta, što je stres sam po sebi za psihološki aparat koji nije spreman da prihvati to novo telo. Ovo dalje vodi u nezadovoljstvo izgledom, anksiozne poremećaje, depresivnost i kod vulnerabilnih individua do poremećaja ishrane uz šta je gotovo neizostavni pratilac PCOS. Naravno, veći unos visokokalorične hrane tokom ranog razvoja je udružen i sa prenatalnim stresom, ali i sa stresnim životnim događajima u ranom razvoju, bilo direktno kod deteta, bilo kod majke ili primarnog negovatelja. Stres sam po sebi povećava potrebu za energetskim unosom, što dalje vodi u začarani krug generišući metabolički disbalans kroz izmene u sekreciji insulina, koji dalje utiča na funkciju drugih hormona i neurotransmitera, rezultirajući razvojem PCOS i psihijatrijskih poremećaja. Takođe, kod obolelih od PCOS i psihijatrijskih poremećaja su pokazane i strukturalne promene u morfologiji centralnog nervnog sistema.
Zašto je sve ovo važno?
Organizam je celina, integracija telesnog i psihološkog, koja uz interakciju genetičkog potencijala sa epigenetičkim događajima (stresori, okruženje, uža i šira socijalna sredina), raste, razvija se od najranijih dana, i odrasta u zrelu jedinku. Da bi se sprečio nastanak poremećaja, ili da bi se makar na vreme prepoznao, i započelo lečenje sa što boljim ishodom, neophodno je da imamo svest o postojanju i bidirekcionoj vezi između PCOS i psihijatrijskih poremećaja, na čelu sa poremećajima raspoloženja i poremećajima ishrane. Osim lekara somatske medicine i nutricioniste, u okviru tretmana ovog problema, psihijatar je glavni i neizostavan. Regulacijom anksioznosti, depresivnosti, razumevanjem i razrešavanjem simptoma iz spektra poremećaja ishrane, rešavamo i somato-biološke probleme u okviru PCOS-a, omogućavajući mladoj osobi da nastavi da vodi zdrav, konstruktivan i ispunjen život.