Životni vek građana Srbije itekako ima veze sa ishranom, uzevši u obzir više aspekat:
Prvi razlog je tradicionalna srpska kuhinja, (nama jako draga i ukusna), ali sa zdravstvenog gledišta, ne baš najbolje rešenje zbog sadržaja masti, dodatog šećera kao i procesa pripreme hrane (dugo kuvanje, prekuvavanje, dodavanje zaprške) čime se umanjuje nutritivna vrednost hrane a povećavaju kalorije, što povećava rizik za razvoj kardiovaskularnih bolesti, gojaznosti, dijabetesa, gastrointestinalnih bolesti.
Drugi razlog –ekonomske mogućnosti stanovništva koje u odnosu na većinu evropskih zemalja zaostaju. Tako da su građani usled nedostatka novca i vremena prinuđeni da konzumiraju procesuiranu hranu prepunu aditiva, boja, konzervanasa, dodatih šećera i zasićenih masti koja je po pravilu jeftinija (mesne prerađevine, kobasice, paštete i sl) Sadrže uglavnom mali procenat mesa, uglavnom 2/ 3 kategorije a dosta aditiva-pojačivači ukusa, boje, arome,konzervansi koji produžavaju trajnost i popravljaju ukus-što svakako štetno utiče na zdravlje ljudi. Takođe svedoci smo i poplave pekara i fast food restorana (često u blizini škola), čiji su proizvodi postali sastavni deo trpeze ljudi u Srbiji koji usled nedostatka novca i vremena pribegavaju takvoj vrsti ishrane koja je suštinski jeftinija i praktičnija ali ako je svakodnevno zastupljena u ishrani utiče na razvoj hroničnih nezaraznih bolesti-Iz tog razloga imamo faktore rizika koji doprinose razvoju hroničnih nezaraznih bolesti, hipertenzije, kardiovaskulatrnih bolesti, metaboličkih, psihijatrijskih, gastrointestinalne, malignih i dr bolesti. Dodajući tome i stres kao i manjak fizičke aktivnosti, pušenje, kao i alkohol- da proslavimo, nazdravimo i sl…I onda ne treba da čudi zašto živimo kraće u odnosu na prosečan životni vek stanovnika EU.
Studija koja je koristila podatke iz biomedicinske baze podataka UK biobank kaže da ljudi koji su nepravilne navike u ishrani zamenili pravilnim u svojim 40 tim godinama dodali životnom veku 10,8 godina života –žene a 10, 4 muškarci.
Naši ljudi u zavisnosti od stanja zdravlja, pola, starosti pa preko mesta življenja (selo ili grad), socijalno ekonomskog statusa, obrazovanja, zaposlenja, uverenja, veroispovesti, pa čak i u zavisnosti od godišnjeg doba, različito pristupaju načelima pravilne ishrane. Kroz svoju kliničku praksu srećem ljude koji su zainteresovani za promenu navika u ishrani i stiču motivaciju tek kada se problem javi- kad se razbole. Nakon operacija-kada im je medicinska dijeta jedan od uslova za ozdravljenje , ili kada završe kao hospitalizovan pacijent na endokrinologiji, usled dijabetesa, pa moraju preko noći da pređu na terapiju insulinom. Ili kada dožive srčani udar a uz to su i gojazni i imaju povišen krvni pritisak i lipidni status. Tad zaista kreću da shvataju hranu kao lek. Strah pokreće ljude. Međutim ima i onih kojima je lakše da piju lekove, nego da menjaju navike. Ali kad se desi neki neželjeni zdravstveni događaj donose radikalne promene za 1 dan. Prestaju da puše, da piju, motivisani su da menjaju navike u ishrani.
Što se tiče zdrave populacije u zrelim godinama, uglavnom su fokusirani na kvantitet (da ima dosta hrane i u većim količinama) na ukus i cenu. Radije će kupiti jeftiniji proizvod (bez velikog interesovanja o deklaraciji i njegovom sastavu) a da ga ima više.To su naučeni obrasci ponašanja koji su postali navike. Od namirnica biljnog porekla manje od preporučenih količinase koristi sveže voće i povrće u ishrani, integralne žitarice, orašasti plodovi i semenke (nedovoljan je unos biljnih vlakana). Ili ukoliko i postoji unos, vrlo često je neadekvatana priprema (ljuštenje, seckanje, blendiranje-čime se smanjuje unos vlakana kao i bitnih nutrijenata koji brzo oksidišu) i termički tretman -dugo kuvanje, prekuvavanje, prženje/pohovanje… Ribe na meniju su dosta manje u odnosu na preporuke. Uglavnom zbog finansija ili nemanja vremena za pripremu ili jednostavno nemaju naviku. Preteran unos masti i šećera (pite, peciva, krofne, bureci, pice…), često korišćenje gotovih industrijskih jela i dodataka jelima (mešavine za piletinu, ribu, ćufte i sl).Što se ukusa tiče, dosta sole hranu, dosta koriste vegetu, kocke za supu, razne pojačivače ukusa, dosta brašna za zgušnjavanje jela.Za slatkoću-razne vrste zaslađivača (prirodnih i veštačkih) a sve u cilju da bude ukusno a i lako za pripremu a opet i jeftino.Takođe bih naglasila da nedostatak validnih informacija , poluinformacije zbunjuju ljude. Hrana i napici koji su dobro izreklamirani (sve što je proteinsko-od industrijskog pudinga i šejka preko čokoladica i proteinskog keksa)-u tom slučaju retko da se čitaju i razumeju deklaracije proizvoda. Reklama prodaje proizvod. Gazirana pića sa ili bez ukusa, ali sa dosta šećera i zaslađivača, kokakola, fanta, industrijski sokovi,slatke vode sa ukusima, energetska pića i sl takođe je zastupnjeno u ishrani našeg stanovničtva.Druga kategorija ljudi su oni koji misle sa se zdravo hrane- pa kupuju pregršt proteinskih proizvoda (gore navedenih) Krenu sa preteranim unosom proteina i zapostavnjaju druge bitne sastojke poput ugljenih hidrata i masti. U tom slučaju uglavnom isključuju hleb iz ishrane i misle da je to u redu. Koriste velike količine mesa po obrocima , dodaju prevelike količine proteina u ishranu. Ova kategorija ljudi raspolaže informacijama uglavnom preko društvenih mreža , jer su čuli da je to zdravo i pravilno. Napominjem da ni jedna krajnost nije dobra.
I u treću kategoriju bih navela ljude koji nikad ne razviju pravilan odnos prema hrani –ili se previše prepuste uživanju u hrani periodično- ili su na dijetama.Konzumiraju hranusa dosta kalorija, puno dodatih šećera, masna, -visokokalorična ali nutritivno siromašna (proizvodi od belog brašna (testa, peciva,kolače, masne pite, pice, bureci, rafinisana ulja (suncokretovo), napitci-kafe sa mlekom i šlagom, Kafe 2 u1, 3 u 1, gazirana pića, kokakola…Prazne kalorije. Pa se ugoje, a onda idu na ekstremne dijete kada žele da smršaju-brzo i odmah. To su oni ljudi koji su uvek na nekim režimima ishrane, Čuju keto, paleo, autofagiju i sl pa se na to bace ili gladuju. Sve to je šok za organizam, koji svakako ne vodi u zdravlje već u bolest- u poremećaje ishrane, gojaznost, kao i druge HNB. Zaboravljamo da je suština u umerenosti – u jelu i u piću.Sve to odstupa od principa pravilne ishrane kao i svih drugih preporuka za očuvanje zdravlja i posle 70 –te godine života .
U istraživanju se na neki način insistira na posnoj hrani ali građani Srbije mislim da još uvek nisu spremni da se tek tako lako odreknu mesa, jer je to deo naše tradicije ali i navika. Meso ima druge benefite -sadržaj visokovrednih proteina kao i druge sastojke koji su neophodni za zdravnje. Suština je u umerenosti a ne u odricanju. Građani praktikuju u određenim periodima godine-po ženji i potrebi i druge vrste posta, osim fastinga- 16/8 . Tu su i verski pravoslavni post, -post na vodi, ulju, post sredom, petkom i sl. U islamu za vreme bajrama-kada vernici ne jedu u toku dana ali jedu uveče. Svaki čovek je poseban na svoj način. Ukoliko ne postoje ograničenja (indikacije za medicinsku dijetu) suština je u unosu svih vrsta namirnica u određeno vreme i u određenoj količini. Optimalan broj konkretnih izbalansiranih obroka u toku dana, kvalitativno i kvantitativno potpunih-koji će nas učiniti sitim ali koji će biti dobro gorivo za funkcionisanje našeg organizma.Obroci u kojima ćemo uživati ali dati snagu i povećati nivo energije. Telo se mora negovati kako spolja tako i iznutra. Ništa protiv nemam kada je u pitanju i krompir i meso i palačinke. Samo pametno iskombinovati- od količine preko načina pripreme do doba dana kada se jede.